suside

E, ovo baš i nije smišno. U mom portunu, a ja stojim na petom podu oli katu, pridzadnja vrata, uvik imaju važnog posla i to baš na mom tapetiću oli otiraču. Baba prva se sa dna zgrade penjala svaki dan i onda bi stala cilu vječnost ne blizu mog tapetića, ne isprid mog tapetića nego na njemu. Sasvim slučajno je slično radila i jedna njoj slična. Moja pacijenca oli strpljenje je bilo beskrajno, a problem se riješija sasvim prirodno. Kad su umrle, to je prestalo. Jednoj mlađoj susidi je palo na pamet da baš na mom tapetiću radi i fiskulturu oli tjelovježbu, čučnjeve. Ta nije još umiruća, pa sam imala nekoliko varijanti kao rješenje problema. Noga u gujicu, to bi bilo vrlo efikasno, ali grijota šporkat postol, a i odma bi se trčala tužakat u nadi da će izvuč velike pineze. Ne bi bila jedina šempja koja bi došla na te ideje, ima još sličnih koje bi tako do para. Opcija druga je bilo problem riješiti umom. Razmislila sam pomno i smislila nešto sasvim cool. Stavila sam na tapetić sič i dvi letve u njega. Di je sič, ne može ona. Na bokun karte san napisala odhebi od mojih vrata i obisila natpis o letvu. Stalo je to tako neko vrime, oko dva miseca, ali ipak je upalilo. Nekome se oče malo duže da shvati, a šta ćete?! 

U zemlji u kojoj samo moram dat pare, a baš svaka škovaca misli da se može iživljavati, država naravno to podupire, moram biti energična i

reč ka drug Tito kad je istira Švabe i Talijane:

Tuđe nećemo, svoje ne damo. Mrš. Iš. Šic.