*****

završila sam radit i tek sad razmišljam o potresu. nevjerojatno mi je zapravo kako sam hladnokrvno gledala mater i ona mene. bar svakih pola sata u hrvatskoj proživimo neko maltretiranje ili šok. potres nas nije uzdrma iz turbulentne svakodnevnice. da sam za životni poziv odabrala biti vojnik, jasno bi mi bilo da je to zanimanje di svake tri minute imaš šokove. otišla ja u inženjere, ne radim u elektrani ili šta je još stresnije u dispečerskom centru, a šokova eto svaki dan. svaki čas. i na kraju oguglaš i kad počne potres od 5 rečen ma je li duška (to je susida koja ima radove u stanu) normalna, srušit će kuću. poslin san joj to pričala, smijala se. ovaj potres sad upravo u meni trese nešto. oguglala sam. previše. na sve. privatni sektor nas je toliko izmučija da je baš sve postalo svejedno. sunce, kiša, vitar, bonaca, cipaju li gromi, trese li potres. danas je cili split gleda smrti u oči jerbo nije zna šta će bit, a mi iz privatnog sektora smo toliko oguglali da tek sad mislim. ma šta ću mislit, bilo pa prošlo. živi smo, to je najvažnije.