dvi bitne stvari

kad budu izbori, moju pažnju će privući (samo) oni koji budu pričali o obrazovanju i malom poduzetništvu. i ne samo pričali, nego i radili na tome.

ja kao šta svi znate učim ljude. dođu mi dica za recimo matematiku, fiziku, idu u školu, u splitu, drugom gradu po veličini u lijepoj našoj i kažu mi da ne znaju poslati e-mail. a imate li u školi informatiku? imamo, ali tu se ne radi ništa.
eto, roditelji su ih poslali u školu, informatike tu ima, ali zapravo nema.

onda im idem pokazati kako će poslati e-mail, pa taj kompjuter pita nešto i na engleskom i sad mi opet dica kažu da imaju engleski, ali ga zapravo nemaju jer kad je engleski uglavnom te iz engleskog ne bude na satu, pa sata ni nema.
eto, roditelji su ih poslali u školu, u dubokoj nadi da će tu dica naučit i engleski, kad ono skoro nikad nema engleskog.

za matematiku su dica došla recimo jučer, fiziku prekjučer jer je ta dva predmeta bilo, ali im ni jedan zadatak nije riješilo, a reklo je da će bit kontrolni. zapravo, lažem, riješilo im je onaj zad koji je u knjizi naveden ka primjer. riješeni primjer. to im je prepisalo iz libra na tablu, a onda su oni s table prepisali u teku. s par grešaka, narafski.

mislim, škole možemo i ukinit i smanjit troškove. dica i doma mogu tako iz libra prepisivat u teku. za domaći rad im je uvik reklo da je dobro, pa čak i kad je bilo krivo. kad je sve dobro, dica ga više nisu ni pisala. šta će im kad ga nitko zapravo ne gleda?!

kad su dobili asa u staro gradivo, onda im je nakon nekoliko miseci reklo da moraju najprije odgovorit novo, pa će ih tek onda pitat staro. virovali oli ne, ovako je već 10,5 godina, otkada radimo, a možda i prije. kad sam ja išla u školu ipak nije bilo tako, a znalo je štagod pitat i na tablu, danas mi svi kažu da ih ne pita na tablu.

tjelesni nisu uopće imali od početka školske godine iako nastavnik uredno prima plaću, a domaćinstvo je ukinuto, pa više ne znaju ni botun sašit ni na koliko će se voda smrznit, a na koliko proključat. (u japanu je ovo vrlo važan predmet, baš sam nekidan čitala nešto o tome). tehnički odgoj, što je to?! našem narodu tehnika ne treba ni po razno, sve ćemo mi uvozit. likovni, glazbeni?! ma ajte molim vas, pa da nam jošnetko nadaren šeta ovom zemljom, ova zemlja ne voli ni pametne ni nadarene.

hrvatski? on je uvik na zadnjem mistu. žalosno, ali tako je. lektira pročitana nije, prepisana je s interneta, a ionako nisu ludi da kosjenku i regoča čitaju u 1. srednje, pa oni su već veliki.

eto. rekla sam vam šta je novog u školi. ispričala su mi dica.ona kojima su roditelji dogovorili poduke (što ja obavezno tražim), pa su na te poduke i došli. i lovu potrošili baš za poduke.

ja radim tako, pa onda nema pričice ovakve: onima kojima se roditelji nisu dogovarali već su pustili dicu da se dogovaraju su dica otišla u birtiju ili u kladionicu, tu su pare popili ili potrošili na oklade, a rekli su da su bili na poduke. kako znam? dica su mi rekla, ova što su im roditelji mislili di su i kud su...

da počnem malo i o malom poduzetništvu. ono jeste malo, ali puno malih daje veliko. male obiteljske firme obično uzmu još nekoga za radit, bilo na ugovor o radu bilo na ugovor o djelu. u mojoj firmi rodbinske veze postoje samo između mene i majčice moje, a drugi mi nisu ništa. kako su to onda došli tu? jednostavno, javili su se natječaj ili samoinicijativno poslali CV. zvali smo ih kad je tribalo i ko je radija dobro, osta je. od današnje postave ja nikog nisam poznavala u momentu kad smo se vidili na razgovoru oko posla, a neki od njih su se međusobno znali.
e pa kako je kod mene, tako ti je i kod drugih. tako funkcionira privatni sektor. tu nema mita i korupcije jerbo privatnik mora i brata otpustiti ako mu ne radi dobro i ako ne zna. šta će mu? da pravi štetu?

svi mali su mogli biti i mrvicu veći, pa stvoriti bar još jedno sigurno radno misto da ih se svaki dan ne tlači glupim uredbama, da se svaki dan ne minja skoro svaki zakon, da ih se ne zlostavlja ovrhama, da miljarde nisu oproštene velikima u predstečajnim nagodbama na štetu malih, da nameti nisu ovoliki, da se poštuje rad, znanje, kretivnost itd.

da su mali dobili dobar vitar u leđa, bili bi najveći investitor. ovako možemo samo reč da smo bacili još 4 godine u vitar i ne samo to, ne da se nije dogodija potrebni napredak, nego su nas unazadili i dok se stvari vrate u šine napretka tribat će.

razvijene zemlje imaju dva prioriteta: obrazovanje i malo poduzetništvo. zato i jesu razvijene.