e... poslin deset godina privatnog sektora ja san možda sebi ista, ali drugima san drugačija. sad se čudon čude šta se dogodilo. nije im kjaro kako im više ne more bit ka prije.
a šta se dogodilo, a?
kad se svaki dan boriš za egzistenciju i kad ti baš ništa nije zagarantirano i kad su ti problemi baš na svakom koraku, očvrsneš, oguglaš na sve.
svak more srat, a ti čekaš kad će finit da moš poč pišat. more bit da grubo zvuči, ali jušto je tako. ne tangira te ništa šta ti pokušava prepriječit put do cilja. ne vataš se na baketinu. znaš šta je važno, a šta nevažno. znaš kote di očeš doč, greš i to je to.
sve mogu izdurat. mogu skočit u more na priko 40 čvorova i plivat. mogu izdurat vitar, kišu, snig, led, sunce, sve. i kad jema pinezi i kad nima ni za kruv.
jeman forcu, psihičku i fizičku i svaki minut života odrađujen ka soldat američke vojske i to marinac. leđa čuvan, prednji dil isto, mozak mi je uvik na ON, nikad na OFF. mogu radit po deset uri u komadu i isto toliko i hodat. toliko pak ne spavan nikad.
tek smo počeli. a šta će bit do penžjuna, a? vidi šta je snaga uma koji mora bit duperan svaki dan. može sve, e...
Nema komentara:
Objavi komentar