e... tata i mama imaju bezobrazno puno pinezi. obično ne znaju objasit kako. njihov sin je poseban, nadaren. zaslužuje patike od nekoliko iljada kuna i bisnu jurlicu čak i prije polaganja vozačkoga. s takvim gardom novinari ča notaju crnu kroniku jemaju posla priko glave, mrtvi i materijalna šteta na sve strane. danas je još dobro i prošlo. 4 mulca u bisno auto na kašteletu. poprilična doza bahatosti i ravno u zid. čulo se bum, tras. nije bilo mrtvih, samo materijalna šteta, soren livi prednji kraj.
takvi su svugdi, u tunelu, na ulicama.
liti posebno podivljaju.
ugrožavaju sebe i druge.
bože prosvitli im pamet. i njihovim roditeljima.
mojim roditeljima pak hvala šta su obični ljudi, šta nikad nisu imali pinezi za razbacivanje i šta mi nikad, ali baš nikad niti jedna skupa stvar tipa brod, auto, motor i sl. nije kupljena ka neka nagrada.
meni je bilo normalno da odlično učin i za uspjeh nisan dobila nikakvu jurilicu, a da vam pravo rečen i da mi je to neko tija kupit ja bi rekla da mi to ne triba. vozački san išla polagat iza 30, a vozin mali šesni autić renault twingo prosječnoga motora. vozin kad baš moran, a i dalje gren na noge koliko god mogu jerbo nam je dragi bog da noge da njima hodamo. i danas san išla na noge... tako mi je najdraže.
nikad mi niko nije reka da san viša vrsta, nešto posebno i temu slično i da se jeman prav bahatit. vozin uvik malo ispod znaka. cesta nije samo moja. ne, ja nisan nikakav nadnaravni vozač i za volanon moran itekako pazit. i kad san na noge moran pazit. pari mi da je prikovišje ovakvih ka ča su ovi o danas.
šta da je između tega tonobila i zida u tome momentu prolazilo neko dite?
neću njanci mislit.
zašto ovo ljudi uopce rade? ja mislin da je istina jednostavna, kad nima u glavi, ima u jurilici, pa neka se zna ko je mate iz pripi*dine donje i njegov pristolonaslidnik.
a ceste pune buža i loših tašeli. jušto za porsche i verari. e... e da je pročitat u životu koji libar, pa se spasit. stavit štagod u šupju glavu ča ni ne zna da je šupja.
ekola, gren ča. za danas dosta.
takvi su svugdi, u tunelu, na ulicama.
liti posebno podivljaju.
ugrožavaju sebe i druge.
bože prosvitli im pamet. i njihovim roditeljima.
mojim roditeljima pak hvala šta su obični ljudi, šta nikad nisu imali pinezi za razbacivanje i šta mi nikad, ali baš nikad niti jedna skupa stvar tipa brod, auto, motor i sl. nije kupljena ka neka nagrada.
meni je bilo normalno da odlično učin i za uspjeh nisan dobila nikakvu jurilicu, a da vam pravo rečen i da mi je to neko tija kupit ja bi rekla da mi to ne triba. vozački san išla polagat iza 30, a vozin mali šesni autić renault twingo prosječnoga motora. vozin kad baš moran, a i dalje gren na noge koliko god mogu jerbo nam je dragi bog da noge da njima hodamo. i danas san išla na noge... tako mi je najdraže.
nikad mi niko nije reka da san viša vrsta, nešto posebno i temu slično i da se jeman prav bahatit. vozin uvik malo ispod znaka. cesta nije samo moja. ne, ja nisan nikakav nadnaravni vozač i za volanon moran itekako pazit. i kad san na noge moran pazit. pari mi da je prikovišje ovakvih ka ča su ovi o danas.
šta da je između tega tonobila i zida u tome momentu prolazilo neko dite?
neću njanci mislit.
zašto ovo ljudi uopce rade? ja mislin da je istina jednostavna, kad nima u glavi, ima u jurilici, pa neka se zna ko je mate iz pripi*dine donje i njegov pristolonaslidnik.
a ceste pune buža i loših tašeli. jušto za porsche i verari. e... e da je pročitat u životu koji libar, pa se spasit. stavit štagod u šupju glavu ča ni ne zna da je šupja.
ekola, gren ča. za danas dosta.
Nema komentara:
Objavi komentar