uvik ćemo nač bokunić mora za koji divlji nikad neće doznat ni da postoji

e...

a otkud znaš stare spli'ske riči, a? - pitaju me judi.

u splitu je rođena moja mater, njena mater oli moja baba, njena mater oli moja prababa itd.

slušala san kako mi je priča dida kad san bila dite.

on ja pak sluša svoju mater koja ja fala bogu isto bila rođena u splitu.

u splitu živin cili život.

tot san odila u skule.

odila i finila ih.

tot radin.

di?

[u vlastitoj firmi, bogu fala. www.parametar.hr ,

onaj ko zna, može radit i za sebe, ne triba mu veza, članstvo u partiji oli mito da bi opsta]

i narafski da znan spli'ski govor.

sve riči ča su se ovod duperale i ne možete danas čut na svakome kantunu, tako je govorija moj pokojni dida. jušto tako. ako on nije neku rič dupera, neću je ni ja ovod stavit.

znate li ča je španjulet, šuferin, šugaman, štrukapatata, španćijera, šumpreš?

ne može se doč u split, to na brzinu naučit i počet glumit splićanina.

ma ke, e...

jerbo španjulet nije samo cigaret, to je i sav onaj osjećaj ča ga čovik ćuti kad zapali poza obida oli negdi uz more. sve dok narafski jedan dan ne ferma s tin i reče ekola, finito. prikidan, neću uvatit rak pluća.

šuferin nije samo žigica, to je i onaj odsjaj joka koji moš vidit u škurici kamare kad nima nikoga osin nas i tega šuferina. odsjaj i sve lipo ča taj odsjaj znači.

šugaman nije samo ručnik, vengo i sva ona naša lita, sva lažina, sav salbun, sve jubavi, radosti i tuge. svo ono more ča ga je zalilo dok smo mi trkali za valovima.

štrukapatata nije samo bokun late za speštat kumplire i učinit njoke, to su sve one naše fešte uza te njoke, sva naša pisma, sve naše uspomene.

španćijera nije samo šešir, to je i sav naš lad priko litnje žege, bokunić mista pod suncen di ipak manje peče, di se more ubit i joko i sanjat sne.

šumpreš nije samo pegla, to su i svi naši koleti koji onako šesno vonju, sve naše košulje u kojima smo odili na fjeru sv. duje, u kojima smo jubili, u kojima smo plakali, u kojima smo živili, u kojima će nas jedan dan pokopat.

i zato, moredu još pusti divlji doč u ovi grad, mogu se i probat priučit (ne virujen koliko će naučit), mogu uzest sve, ukrast radna mista, misto pod suncem, misto za parkiranje, misto na plaži, ali nikad neće bit ka mi...

radit ćemo i dalje, guštat naše sunce, a kako znamo svaki kantun ovega grada nač ćemo i misto za tonobil, kako znamo svaku siku, svaku valu, uvik ćemo nač bokunić mora za koji divlji nikad neće doznat ni da postoji.

moredu takvi postat i poteštat, moredu vazest sve, ali šta im ostaje? samo puno grub njok u grlu učinjen o' vlastite grotesknosti.