žurin polako

e...

pri kraju san sa libron mali divovi , odlična stvar, stvarno me je oduševija ti libar. kako i sama jeman i vodin malo poduzeće koje namjerno i sa svrhon i razlogon držin malin, u temu libru san našla mnoštvo pametnih besida koje su mi potvrdile neka moja razmišljanja i stavove.

firmu vodin a evo skoro šest godina i kroza to vrime je tribalo donit neke odluke. o njima je ovisilo kako će to danas izgledat i kako će izgledat u budućnosti. do sad se nisan pokajala šta san odlučila baš tako kako jesan, a šta će bit u budućnosti, vidit ćemo.

prva bitna odluka je narafski vlasništvo i oblik. ovo oče reč oče li bit jedan ili višje osnivača i očete li krenit ka poduzeće oli ka obrt. apropo tega je narafski i jako bitno s čin se mislite bavit, nekad se višje isplati jedno, nekad drugo.

kako je kod mene i zaradi čega, a? najprvo, vlasništvo. kad san osnivala svoju tvrtku, Parametar doo, jemala san sasvin jasnu viziju šta oču.

najprvo san dobro definirala sebe. ja san veliki individualac koji more dobro funkcionirat i timski, ali odluke volin sama donosit, nije me straj, dapače, više me straj tuđe gluposti i tako san vrlo brzo odlučila da meni niko neće upravljat mojon firmon do mene same, 100% moje vlasništvo i ja upravljan oli ja diretur.

jemala san viziju, ideju, želju da sve to sproveden u djelo i već oko davanja imena firmi (šta je također jako bitno) nisan mogla zamislit da bi mi se iko na ovemu svitu miša u odlučivanje kako će se poduzeće zvat. narafski, danas na projektima radin zajedno s ljudima, ali njihova je domena njihova struka, za operativne bokune posla slušan sve ideje, primjedbe i sl., no konačne odluke donosin ja.

tila san 100% vlasništva i zaradi tega jerbo ne želin u budućnosti bilo kakva preuzimanja tvrtke, oču držat sve udjele i točka amen. firmu ne mislin prodavat brez obzira koliko ona vridila oli ne vridila, meni vridi beskrajno jerbo jema misiju (oli zadatak postojanja). to sve skupa gre ovako nekako kako ću probat doli opisat, ali zapravo za skroz razumit, tribali bi bit dil našega tima.

- trudimo se da budemo kvalitetni i da oni najbolji ljudi rade baš za nas. prosječnost mi je bezveze, ja san uvik gledala jemat petice u skuli, danas na poslu takvi moraju bit i oni oko mene, vridni i znalci, baš takvi, pa smo skupa još jači - pamet se umnaža, ne tribaju mi šempje brez mozga koje ne znaju radit i nimaju znanja, šta će mi takvi, a? takvi neće ostvarit kvalitetu, a ni zaradit pineze. narafski, kvaliteta i masovnost baš ne idu pod ruku, tako da mi možemo vazest samo one najbolje. ko će to bit odlučujen ja i ovi put ću još jednom zamolit sve one ča me zivkaju i ča bi mi tili utrpat svoju dicu oli poznate koji nisu finili skule da nas puste na miru, brez naobrazbe kod nas nima šanse.

- na početku smo jemali mrvu manje selekcije koje poslove preuzest, istina, ali danas to višje i nije tako - pomalo se realizira i taj dil zamišljene misije. ako nas klijenti nerviraju, onemogućavaju naš normalan i kvalitetan rad, ugorožavaju nam zdravje oli ne plaćaju, prestaju biti klijenti. biramo za koga ćemo radit, a koga ćemo odbit i to san oduvik tako i zamišljala, jerbo, posal me triba veselit, a ne nervirat. šta će mi bisni tonobil ako me zaradi njega klijenti nerviraju, vozin novi renault twingo koji je sasvin dovoljan i ne nerviran se prikovišje jerbo klijente koji čine nervozu od posla višje ne prihvaćamo. zdravlje moje, ali i djelatnika je svetinja i misija ove firme je da ne narušava naše zdravlje, već da nam posal bude ugodan.

- u rast idemo s oprezom i polako, mic po mic ča bi rekli. zaradi čega? e,eeee, e, meni triba i poč na more i poč na merjan a i ne želin bit kompletni rob posla, pomalo, ali sigurno. je, nekad znan radit i po 16 uri, ali ne moreš danima tako, katkad triba i malo fermat da motor ne pregrije. kad nas je tržište 2007. sililo na brži rast, nisan se ćutila dobro. odma to povuče višje svita, više nervoze, manje mogućnosti selekcije i meni daje glavobolju. odgovorili smo na izazove, jesmo, ali taj brži rast me samo nervira. ako bude tribalo, držat ću firmu i još koju godinu brez dobiti, samo neka to gre pomalo i kvalitetno, onako kako meni paše. meni pinezi nisu jedina bitna stvar u životu, ovo poduzeće je između ostaloga osnovano s misijom da radi izazovne projekte i poslove, one koji iziskuju puno znanja i razmišljanja i s ciljem da kroz takav rad stalno učimo i napredujemo ma koliko godina jemali.

- svakoga zaposlenika poznajen osobno. svakome znan ime, kako izgleda i šta radi kad ga angažiran da radi. konfliktne situacije sa njima ne želin, a isto tako ni među njma. ko počne činit škandale i kužine, gre ča. OKO SVEGA RAZGOVARAMO - to je ključ uspjeha svakoga odnosa, pa tako i poslovnih odnosa. narafski, svako od njih me i usrid noći jema prav probudit ako mi jema nešto reč oko posla ili ako jema kakav privatan problem. kad god triba, radin s njima i do kasno navečer. narafski, jako mi je bilo bitno da i ja radin svoju struku, a ne samo upravljanje, pa san i to ostvarila.

- ljudi su ovod uglavnom honorarno, ka vanjski suradnici tj. na ugovore o djelu. uzimalo se svit i na određeno ako su trenutno bili bez posla. najbolji su i poslin ostali kod nas honorarno. ja san od samoga početka u radnom odnosu. lažna obećanja nikad ne dajen, uvik na prvome razgovoru objasnin kakvu vrst posla mogu očekivat i koliko pinezi.

- svi oni koji su odradili bilo kakav posal za moju firmu su uvik plaćeni i na vrime plaćeni.

- svi dobavljači su na vrime plaćeni.

- firmu nikad nisan dovela zaradi ludog rasta u poziciju da jema miljardu obaveza prema bankama i sl. ova firma jema obaveze prema meni (u svakom trenutku ih baš ja mogu firmi oprostit, ali neću, neka mi vrati ono šta mora, e) i još nešto malo prema leasing kući te kartičarima, ali to su smiješne sume.

- ova firma nikad nije, a ni neće popuštati bilo kakvim pritiscima politike ili bilo koje vjerske zajednice. mi ne priznajemo nikakve moćnike, najveći moćnici smo sami sebi jerbo upravo sami sebi krojimo sudbinu. ne klečimo pred nikim.

- posebno cijenimo ljude s kičmom i stavom, kukavice ne volimo.

- pomažemo humanitarne organizacije ka ča je unicef, malim sumama, ali redovito. uvik smo na strani zaštite mora, okoliša i prirode.

- uredska katriga (stolica) je najobičnija ka i moja roba. neki me pitaju: šta ne staviš veću katrigu, a? ne, neću, nisan direktor svemira, katriga mi je dobra, veća mi ne triba, šta će mi, da straši svit, a? nemamo velebne fotelje, ali stranke nas zovu i započnu sa: "dobili smo vaš broj, preporučili su nam vas, možete li nas prihvatiti... " ili "našli smo vas na internetu, svidilo nam se što smo pročitali, sve je transparentno, od cjenika do djelatnika, baš zato bi mi kad vas..." i još kad mi se dica koju učimo jave da su ispravili ocjene i dobili četvorke i peje, niko nije sritniji od mene.

tila san malo i vridno poduzeće u kojen neću izgubit ni kontrolu, a ni sebe i jeman ga.

a bi li mogla poza ovih skoro šest godin jopet poč radit za drugoga, a? hm? teško... kod drugih je puno drugovačije od ovega ča je kod mene i mislin da za tako nešto drugi ne bi jema pinezi da me plati. more bit da ne moren radit za drugoga, jednostavno nisan takva peršona, pri oli posli san morala otvorit nešto svoje.

a oče li mi konkurencija ukrest štagod iz ovega teksta? uf šta ih se strašin, friga mi se, samo me jednom mater rodila ovakvu, kopirat mene i moju tvrtku nije moguće, a i ljudi brzo vide ča je kopija i ča nije od srca i sa puno duše.ekola, gren ča, jemate pozdrav, žurin polako u naredne poslovne godine :)