e...
ove dvi tri riči želin notat ovod već neko vrime, ali nikako da sidnen i da ih notan. uvik neka priša, neki drugi posal, zvoni telefon, juriš amo, juriš tamo, priša i tako su dvi tri riči čekale od nekidan do danas.
a šta san van to tila reč, a?
nikidan ja kraj peškarije, na onu bandu ča ne gleda na marmontovu. gren povirit peškariju da vidin jema li šta ribe kad eto ti srednjovječni bračni par. mojih godina, more bit i koja višje. niman pojma koji su ni šta su, ali vidin da jedno drugome drži nos. to je "sritan" brak zasnovan na cjelodnevnom držanju nosa, brak di je svak štuf onega drugoga, ali šta advokati šta sud šta dica šta susidi šta ono šta će ko reč ne razvode se, trpe se. zaboravili su se smijat, samo se ronje i grinta na onega drugoga.
- di ćemo? - pita muž
- di te god voja! - odgovara njegova gospoja
- kako di me god volja? pitan ti lipo, di ćemo? - s tin da ovo lipo i nije baš lipo vengo je puno bisa, dišpeta, štufanosti, svega samo ne lipote i radosti, e...
- di ti god očeš! meni je ionako svejedno - reče žena, a meni se pari da ne laže i da joj je odavno svejedno
- svejedno je i meni! a šta ćemo sad? - reče muž
ušla san u peškariju. ne znan di su na kraju otišli. nije lipo prisluškivat. ovo san čula onako, usput.
poruka za mlade: nemoj da ti bude svejedno. nemoj da ti je sve ravno ka ravni kotari. ako budeš svega štuf kad si mlad, kad ti je 20, izgledat ćeš ka ovi bračni par u pedestima od nikidan kad uvatiš 50. zagrli i zagrizi život. radi nešto pametno, živni, okruži se poletnin sviton.
Nema komentara:
Objavi komentar